L'Année dernière à Marienbad

Trajanje94 min.Zemlja Francuska
 ItalijaJezikfrancuski

Prošle godine u Marijenbadu (fr. L’Année dernière à Marienbad; ital. L'anno scorso a Marienbad) je francusko-italijanski crno-beli igrani film iz 1961. u režiji Alena Renea, a scenario je napisao Alen Rob Grije. Film je poznat po svojoj zagonetnoj narativnoj strukturi, gde je istinu i fikciju teško razlikovati, a vremenski i prostorni odnos događaja je otvoreno pitanje. Sama priroda filma je fascinirala, ali i zbunila publiku i kritičare; neki ga smatraju za remek-delo, neki ga nalaze neshvatljivim.

Filmski istoričari i kritičari su godinama raspravljali o tome šta ovaj film pokazuje, ali bez definitivnog zaključka. Ovo je jedno od onih jedinstvenih umetničkih dela, gde posmatrač može pročitati iz njega ono što on želi. To je otvorena misterija, zagonetka za koju svaki gledalac ima svoj ključ, ali će tako i rešenje biti jedinstveno njegovo.

Radnja

Na društvenom okupljanju u jednom baroknom hotelu muškarac prilazi ženi. On tvrdi da su se njih dvoje sreli prošle godine u Marijenbadu i ubeđen je da ga ona tamo čeka. Žena tvrdi da se nikada nisu sreli. Drugi čovek, koji je možda ženin suprug, u više navrata ističe svoju dominaciju nad prvim čovekom, uključujući i to što ga nekoliko puta pobeđuje u matematičkoj igri (verzija igre Nim). Kroz dvosmislene flešbekove i dezorijentisane smene vremena i lokacije, film istražuje odnose među likovima. Razgovori i događaji se ponavljaju na nekoliko mesta u hotelu, a takođe tu su i brojni snimci hodnika hotela sa nejasnom naracijom koja se ponavlja. Likovi su neimenovani u filmu, žena se naziva "A", prvi muškarac "X", a drugi muškarac "M".

Uloge

Đorđo Albertaci	muškarac
Delfin Sirig	žena
Saša Pitof	drugi muškarac

Uticaj

Rene je originalno nameravao film premijerno prikazati na Kanskom festivalu, ali mu je pristup tamo zabranjen nakon što je potpisao Sartrov Manifest 121 kojim se tražio prekid rata u Alžiru.^[1] Prošle godine u Marijenbadu je umesto toga redovno distruibisan, ali je nekoliko meseci kasnije prikazan na venecijanskoj Mostri gde je osvojio Zlatni lav.

Od same premijere je bio predmetom žestokih kontroverzi i oštrih podela među kritičarima i filmskim teoretičarima. Američki kritičar Majkl Medved ga je 1978. uvrstio u svoju knjigu Pedeset najgorih filmova svih vremena, a uticajna kritičarka Polin Kel "eksperimentalnim filmom visoke mode i ne-zabavom za ne-ljude".^[2]

Nasuprot tome je dobio pohvale od strane kako francuskih sineasta kao što su Agnes Varda, Margerit Dira, Žak Rivet, Ingmar Bergman i Federiko Felini.^[3] Samo nekoliko godina kasnije je Terens Jang špicu svog filma Iz Rusije za ljubavlju modelirao upravo po Marienbadu. Često se navodi da su Kjubrikov film Isijavanje iz 1980. i Linčov film Unutrašnje carstvo pod snažnim uticajem Marijenbada. Možda najeksplicitniji omaž filmu je pružila britanska pop-grupa Blur kada je 1994. videospot za svoju pesmu To the End napravila replicirajući scene iz Marijenbada.

Izvori

Vanjske veze

• Last Year at Marienbad na sajtu IMDb
• Last Year at Marienbad na Rotten Tomatoes-u (en)
• Last Year at Marienbad na AllMovie-u (en)
• L'Année dernière à Marienbad na Filmskom leksikonu LZMK
• Film review Arhivirano 2013-02-05 na Wayback Machine-u by Roger Ebert, 30 May 1999. [Retrieved 11 November 2011]
• Still Searching for Lost Time: On Leutrat on Resnais, review essay by Jeremy J. Shapiro in Film-Philosophy, v.9, no.39 (July 2005). [Retrieved 11 November 2011]
• Marcel in Marienbad, [an essay] by Mark Rappaport, in Rouge (2003). [Retrieved 11 November 2011]
• Article by Shannon Gramas (25 May 2010), at Spectrum Culture. [Retrieved 11 November 2011]
• Last Year in Marienbad: An Intertextual Meditation, by Thomas Beltzer, in Senses of Cinema, 5 November 2000. [Retrieved 3 August 2012]